Depresija nije uvek poremećaj

Pojam depresije i depresivnosti se danas prečesto i neopravdano upotrebljava za svako osećanje tuge, straha i zabrinutosti koji su često prirodne rakcije na emocionalne, životne i egzistencijalne probleme. Nerealno je, neprirodno i besmisleno očekivati dobro raspoloženje tokom čitavog dana, iz nedelje u nedelju. Biti stalno dobro raspoložen je postao modni trend i imperativ.  Biti tužan, ozbiljan i odgovoran je nešto što je nepoželjno u takozvanoj “hemijskoj civilizaciji” prepunoj stimulativni supstanci, alkohola i sedativa koji brišu strah, krivicu i pamćenje, anabolika, prekomernog vežbanja, fit dijeta, kura podmlađivanja, takozvanih  adrenalinskih zabava i vratolomija, traženja novih i pogibeljnih avantura, bez imalo kritičnosti u odnosti na opasnosti koji slede. Cena ovakvih stanja euforije je naknadna teška depresija, gubitak ličnog i moralnog integriteta, nesavladiv osećaj krivice koji se opet mora natapati hemijom.

Za razliku od patološkog stanja  depresivnosti, normalna tuga i zabrinutost kao i strah, otrežnjuju i jačaju  čoveka, približavaju ga sebi i drugima, podstiču na dublje razmišljanje i na traženje novih rešenja i izlaza iz situacije. Podsetiću da su mnoga velika muzička, kniževna i likovna dela  poznati umetnici stvorili upravo u stanjima tuge, očaja i beznađa.

I mladi i stari na udaru

Kod mladih je teskoba (anksiznost) i tuga (depresivnost) često prolazni emocionalni poremećaj zbog ljubavne patnje, nerazumevanja roditelja, problema u školi ili na fakultetu, neprihvaćenosti ili osećanja povređenosti i nepravde. Emocionalno reagovanje mladih, čak i dece, može biti veoma burno i ozbiljno, te zahteva savet psihologa i psihijatra. Nažalost, poremećaji ponašanja i raspoloženja kod mladih su danas često posledica i konzumiranja  alkohola, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, neredovnog spavanja i ishrane, preranog i nekontrolisanog početka seksualnog života, izostanka brige roditelja, loših uzora na javnoj sceni, virtuelne i bezlične komunikacije preko društvenih mreža, ali mogu biti izazvani i telesnom bolešću (hormonski poremećaji, hronične infekcije itd.)

Nasuprot ovome, depresivnost je kod starih najčešće posledica stresnih reagovanja, telesnih bolesti, uzimanja depresinogenih lekova, egzistencijalnih problema, nedostatka podrške mlađih i najbližih ili je problem svođenja životnih računa ali i hroničnih bolova i onesposobljenosti izazvanih telesnim bolestima. Starije ljude za svaku teškoću u prisećanju nekih imena i događaja proglašavaju “dementnim”, leče ih jedno vreme bez prave dijagnostike, a zatim ih salju u staračke domove iako su baka i deka osnov najoptimalnije, takozvane “trogeneracijske porodice”. Tuga (depresija) starih često daje sliku lažne demencije zbog usporenosti psihičkih funkcija (depresivna pseudodemencija koja je lečiva i reverzibilna).

Loše vremenske prilike kao izgovor

Iako je nepobitna činjenica da vremenske prilike, naročito nagle klimatske promene, značajno utiču na opšte psihofizičko stanje našeg organizma, posebno kod ljudi sa osetljivijim neurovegetativnim sistemom, tmurno vreme ne može biti stalni izgovor za naše nezadovoljstvo, neraspoloženje,  lične i profesionalne neuspehe. Iako je Mediteran simbol sunca i dobrog raspoloženja, velike umne i građevinke tvorevine ljudi su napravili i na obalama Baltika, Severnog mora i u Skandinaviji gde sunčanih dana jedva i ima.

Očigledno je da je za naše optimalno funkcionisanje, pored dobrog raspoloženja i hedonizma, neophodna i motivacija, vidni rezultati rada, pa i muka koja posle dovodi do radosti. Otud je pogrešna teza da je loše raspoloženje samo po sebi poremećaj, a veselost garancija dobrog zdravlja i uspešnosti u životu. Naše raspoloženje stalno koleba između izvesnog stepena tuga i radosti, tako da su ova stanja osećanja ne samo u recipročnoj vezi, nego predstavljaju kontinuitet koji oscilira u dnevnim, nedeljnim, mesečnim i drugim ritmovima.

Osnovni dnevni, takozvani “cirkadijalni ritam” je ritam budnosti i spavanja, a u njega su uklopljeni i hormonski i metabolički ritmovi, ritmovi rada unutrašnjih organa, energetski i motorni ritmovi, kao i ritmovi promena raspoloženja. Presudan uticaj na cirkadijalni ritam ima ritam svetla i tame (dana i noći), tako da su i aktivnost organizma i raspoloženje pre svega uslovljeni količinom dnevnog prirodnog svetla (od 3000 luxa pa navies - intenzitet veštačkog osvetljenja se kreće samo u desetinama ili stotinama luksa...). Otud je poznata “sezonska” ili “zimska depresija”, posebno u  severnim krajevima, zbog veoma male kolićine dnevne svetlosti u toku dana. Leči se dopunskim osvetljavanjem ujutro i uveče posebnim lampama koje produkuju veoma jako osvetljenje.

San i dnevna svetlost kao lek

Može se reći da je poremećaj spavanja i poremećaj ritma “spavanje-budnost” simptom depresivnosti u oko 90 % pacijenata, da često predstavlja uvod u anksiozno-depresivna stanja i ozbiljnije depresije. Nasuprot tome, regulisano noćno spavanje i dovoljna izloženost dnevnoj svetlosti, kao i komunikacija sa ljudima a posebno malom decom, siguran je put za izlazak iz depresivnosti koja je emocionalni poremećaj i nema organski uzrok.

Depresije se uslovno mogu podeliti na reaktivne koje su najčešće psihološkog karaktera  (posle gubitka, razdvajanja, stresnog događaja a paradoksalno nekada i nakon postignutog uspeha), i endogene koje su biološkog karaktera i posledica su biohemijskih i endokrinoloških poremećaja u mozgu i organizmu. Veliki broj depresija je posledica telesnih bolesti (na primer smanjena funkcija štitaste žlezde, infekcije, zapaljenja) ili lekova koji se koriste za lečenje bolesti drugih organa i sistema (antihipertenzvi, sedativi itd.).

Prirodno tugovanje i žalost nakon gubitka bliske osobe ne smeju se apriono posmatrati kao poremećaj i lečiti sedativima i antidepresivima. Potrebno je emocionalno pražnjenje (plač), podrška porodice i prijatelja, okretanje novim životnim ciljevima eventualno psihoterapijska podrška … Naravno, sve ovo uz poštovanje vremena koje je priroda predvidela za takozvani “rad žalosti”. Blokiranje osećanja lekovima i hemijsko forsiranje raspoloženja može imati teške psihosomatske posledice (nesanicu, hipetrenziju, poremećaj rada endokrinih žlezda i drugih unutrašnjih organa). Cena davanja lekova protiv prirodne tuge (ako su u pitanju realni gubici  stresne rakcije) je dvostruka  - osim navedenih  psihosomatskih poremećaja i bolesti, kao posledica se javlja i nemogućnost ponovnog uspostavljanja prirodnih emocija i prirodne  emocionalne ravnoteže.

Lečenje lekovima je potrebno ako postoji teška i dugotrajna nesanica, prestanak unosa hrane, gubitak telesne težine, misli o bezvrednosti zivota ili autoagresivni impulsi. U principu, lečenje depresija je kombinovano - psihoterapijsko i medikamentozno, ponekada i uskraćivanjem celonoćnog spavanja (efekat dobar ali kratkotrajan), a iznimno u teškim slučajevima i elektrokonulzivnom terapijom. Kod telesno uzrokovanih depresija se prvo mora lečiti telesna bolest koja je izazvala depresivnost.

Neophodno vreme za oporavak duše i tela

Pomoć neuropsihijatra (psihijatra) je sigurno potrebna  kada se ne vidi izlaz iz problema, kada se misli i problemi vrte u krug, kada se izgubi san i apetit, kada se posumnja u svrsishodnost životnog cilja i isčekuje uvek negativni razvoj događaja.Težinu sopstvene depresivnosti čovek može  samo donekle proceniti sam, pa savetujemo da se tada obavezno obratite stručnjacima neuropsihijatrima ili psihijatrima, makar i radi savetodavnog razgovora. Isto tako depresivnost može biti prvi znak ili uvod u neku ozbiljniju psihičku ili telesnu bolest, što takođe traži savet i pregled neuropsihijatra,

I ne zaboravite osnovni savet: ako doživite gubitak, raskid ili neispunjena očekivanja, zastanite, sačekajte, ne hrlite, ne srljajte dalje! Sačekajte dovoljno dugo da se duša i telo odmore i oporave. Svaki novi udar, nova rana, čak i novo lepo putovanje i zabava, je tada dodatni stres i može produbiti poremećaj. Ne postavljajte sebi velike i nedostižne ciljeve. Šetajte puno po dnevnom svetlu, podignite roletne, sklonite zavese, sedite par sati na terasi.  Lezite uveče na vreme (do 23 h), ustanite na vreme, radite nesto korisno i pomozite sebi i drugima. Izbegavajte alkohol, cigarete, kafu i druge stimulativne napitke. Miris limuna je odličan protiv bezvoljnosti  i neraspoloženja (natrljajte ruke limunom i udišite miris).

Ako je vreme loše, tmurno ili pada kiša, ponesite kišobran i ipak prošetajte . Nigde ne piše da će vam kiša pokvariti raspoloženje. Naprotiv, posle kiše će sigurno granuti sunce!

Prof.dr Nikola N. Ilanković, neuropsihijatar OB MediGroup

Epiduralna anestezija

Za porođaj bez bola

Jedna od najčešćih nedoumica trudnica pred porođaj jeste da li primeniti epiduralnu anesteziju. Bitno je znati sve o proceduri pa na osnovu toga doneti odluku. U tome nam pomaže anesteziolog dr Milena Pandurović iz Opšte bolnice MediGroup 

Primena epiduralne anestezije u akušerstvu je uobičajena metoda. Danas se sve veći broj trudnica odlučuje za porođaj u epiduralu iako i dalje postoji mali procenat žena koje se iz straha ne odlučuju za ovu metodu.

Šta je epiduralna anestezija?

“Epiduralna anestezija je neuroaksijalna tehnika koja pruža različite mogućnosti aplikacije lokalnog anestetika. Epiduralni blok se može izvesti na cervikalnom,torakalnom i lumbalnom nivou. Tehnike epiduralne blokade imaju široku primenu - tokom operativnog zahvata,bezbolnog porođaja, postoperative kontrole bola kao i kod terapije hroničnog bola” – objašnjava dr Pandurović i dodaje:

“Sama tehnika se bazira na identifikaciji epiduralnog prostora i aplikaciji lokalnog anestetika u isti čime se postiže blokada senzornog nerva. Aplikacija lokalnog anestetika se postiže putem epiduralnog katetera čiji je jedan kraj u epiduralnom prostoru, a drugi (slobodan kraj) preko koga se vrši aplikacija anestetika, se izvede do levog ili desnog ramena pacijenta tako da pacijent sasvim slobodno može da leži na leđima u krevetu. Aplikacija lokalnog anestetika je različita i podrazumeva pojedinačne doze anestetika u određenim vremenskim intervalima ili pak kontinuirano davanje anestetika putem pumpe čime se obezbeđuje kontinuirana analgezija (odsustvo bola)”.

a i podrazumeva pojedinačne doze anestetika u određenim vremenskim intervalima ili pak kontinuirano davanje anestetika putem pumpe čime se obezbeđuje kontinuirana analgezija (odsustvo bola)”.

Kako se daje epiduralna anestezija?

“Identifikacija epiduralnog prostora i plasiranje katetera mogu da se izvode u sedećem položaju ili u bočnom položaju” – kaže dr Milena Pandurović. ”Sama tehnika zahteva prisustvo iskusnog anesteziologa i anestetičara koji će pomoći pacijentu da se adekvatno pozicionira kako bi sam postupak bio što brži. Prosečno vreme plasiranja katetera je između 15 i 30 minuta, što zavisi kako od saradnje pacijenta tako i od anatomije kičmenog stuba. Plasiranje epiduralnog katetera nije direktno vezano sa davanjem anestetika. Preporuka je da se kateter plasira ranije ,dok se pacijentkinja ugodno oseća i može bez teškoća da zauzme odgovarajući položaj”.

Kada se daje?

“Davanje anestetika je strogo povezano sa povoljnim akušerskim nalazom, koji omogućava ovu intervenciju”, napominje dr Pandurović. “Anesteziolog u konsultaciji sa ginekologom započinje davanje anestetika. Sam tok porođaja prati akušer. Bitno je naglasiti da porođaj u epiduralu podrazumeva besprekornu saradnju anesteziologa i ginekologa”.

“Sa postizanjem povoljnog akušerskog nalaza započinje se i sa epiduralnom analgezijom. Povoljan akušerski nalaz podrazumeva prisustvo kontrakcija na 3 do 4 minuta koje traju do jednog minuta, odgovarajuću dilataciju grlića od 2 do 3 poprečna prsta ili 3 do 4 cmm kao i spontano prsnuće vodenjaka ili njegovo prokidanje” – objašnjava dr Pandurović.

Šta porodilja oseća?

“Nakon deset do petnaest minuta od prve doze anestetika, porodilja počinje da se opušta i da sve slabije oseća bol. Danas se u porodilištima širom Evrope preporučuje kontinuirano davanje anestetika putem pumpe čime se postiže zadovoljavajuća kontrola bola. Ova tehnika se primenjuje i u Opštoj bolnici Medigroup”.

“Tokom epiduralne analgezije porodilja ne oseća kontrakcije, ali oseća napone” – ističe anestezilog. “Pri dobro vođenom porođaju u epiduralu, jedino “pravo” učestvovanje majke je da dobro koristi napone kako bi novorođenče došlo na svet. Kontinuirana analgezija putem pumpe omogućava bezbedne i bezbolne  intervencije akušera nakon završenog porođaja kao što su epiziotomija, ušivanje grlića ili revizija materice”.

Kada epdural nije moguće dati?

“Vrlo su retke situacije kada je epiduralna analgezija kontraindikovana tokom porođaja. U absolutne kontraindikacije spada: infekcija na mestu plasiranja katetera,odbijanje pacijenta za ovom vrstom intervencije,koagulopatija ili druga hematološka oboljenja povezana sa produženim vremenima krvavljenja,ozbiljna hipovolemija, povišeni intrakranijalni pritisak, stenoza aortnog ili mitralnog ušća kao i alergija na lokalni aneestetik. Relativne kontraindikacije su predhodni neurološki deficit, povreda ili operacija kičmenog stuba. Kod pacijentkinja koje su na dugotrajnoj terapiji niskomolekularnim heparinom, plasiranje katetera treba odložiti 12-24 časa od aplikacije poslednje doze leka”.

Da li epidural skraćuje porođajno vreme?

“Prednost epidurala je da pacijentkinja ne oseća bolove, a druga velika prednost je skraćenje vremena trajanja porođaja odnosno ubrzavanje faze dilatacije (otvaranja), čime se skraćuje samo vreme trajanja porođaja” – kaže dr Pandurović.

“Ako porođaj kraće traje, trauma bebe zbog prolaska kroz porođajni kanal je manja, tako da su deca rođena uz pomoć epidurala značajno manje namučena tokom porođaja”. 

Najčešće komplikacije epiduralne anestezije

“S obzirom na to da je tehnika epiduralne anestezije “slep”a metoda, što znači da nije moguće vizuelno pratiti poziciju katetera u epiduralnom prostoru, ona sa sobom nosi i određeni procenat komplikacija.

- Hipotenzija, ili pad krvnog pritiska, je najčešća komplikacija nakon regionalne anestezije. Nastaje zbog smanjenog simpatičkog tonusa i pojačana je kompresijom na venu kavu koja je naročito izražena u trudnoći. Terapija je agresivna i podrazumeva primenu oksigeno terapije, vazoaktivnih lekova i infuzija tečnosti.

- Postduralna punkcijska glavobolja nastaje nakon akcidentalne punkcije dure iglom  tokom izvođenja tehnike epidurala. Glavobolja najčešće nastaje 12 do 72 sata  nakon izvođenja procedure i karakteriše se potiljačnom glavoboljom koja je veoma izražena u stojećem stavu, a prestaje u ležećem položaju. Terapija podrazumeva primenu infuzionih rastvora, ležanje na ravnoj podlozi, upotrebu analgetika koji u sebi sadrže kofein. Simptomi glavobolje prolaze za nekoliko dana, a traju maksimalno do 7 dana od izvođenja procedure.

- Ređe komplikacije podrazumevaju retenciju urina koja prestaje nakon prestanka  dejstva lokalnog anestetika, bol u leđima koji može da traje i nekoliko nedelja nakon izvođenja procedure,a terapija je simptomatska i podrazumeva primenu analgetika, kao i alergijske reakcije na lokalne anestetike.

Još jednom valja napomenuti da je porođaj u epiduralu komforna tehnika kako za pacijentkinje tako i za ceo medicinski tim I da najveći procenat žena ima pozitivna iskustva u vezi sa ovom vrstom anestezije” – zaključuje dr Milena Pandurović.

Ishrana u danima posta

Praktikovanje posta zahteva specifičnu ishranu, a da promenjen režim ishrane ne bi doveo do zdravstvenih poremećaja neophodno je povesti računa o nekoliko osnovnih stvari

  

Praktikovanje posta zahteva specifičnu ishranu u smislu da se neke namirnice koje se inače koriste u redovnoj ishrani ne koriste tokom posta. Radi se o namirnicama životinjskog porekla – mesu i njegovim prerađevinama, mleku, mlečnim proizvodima, masnoćama životinjskog porekla i jajima.

Osnova ishrane tokom posta su žitarice, voće, povrće, riba i biljne masnoće. To praktično znači da se organizam navikava na hranu koja je najčešće manje masna, manje začinjena i manje zahtevna za procese varenja, ili ono što često nazivamo "lakšom" hranom. Ljudi koji poste na vodi isključuju iz ishrane i sve vrste biljnih masti, tako da je njihova ishrana još specifičnija i reduktivnija.

Kako promenjen režim ishrane ne bi doveo do zdravstvenih poremećaja usled deficita nekih hranljivih materija, ishrana i tokom posta treba da je redovna, što znači tri glavna obroka i dve užine, a zatim i raznovrsna, sa adekvatnim unosom proteina, ugljenih hidrata, masti, mineralnih materija i neophodnih vitamina.

Izbor namirnica je veoma važan. Pravilan izbor hrane se odnosi na zastupljenost različitih kategorija namirnica. Unos proteina treba da je iz ribe, jogurta, sira i kiselog mleka,  ugljenih hidrata iz različitih vrsta povrća i žitarica, a masti iz nerafinisanih biljnih ulja. Količinu prostih šećera, odnosno slatkiša, treba smanjiti bez obzira na to da li se u pripremi ovih prehrambenih proizvoda koriste isključivo posni sastojci. Voće treba da bude prvi izbor kada osoba želi da se zasladi.

Ovako pravilno uravnotežena ishrana će obezbediti očuvanje zdravlja, pa ako se ispoštuju ovi principi nema zdravstvenih razloga da se post bilo kome zabrani.

Nepravilna ishrana, bez obzira da li se radi o nedovoljnom ili prekomernom unosu, ili je neuravnotežena pa oskudeva u važnim sastojcima, predstavlja zdravstveni rizik i za zdrave osobe, posebno za osetljivije kategorije stanovništva kao što su deca, trudnice, stari i bolesni. Isto važi i za ishranu u vreme posta. Svako ko ima bilo kakve dileme da li će mu post promeniti zdravstveno stanje u smislu pogoršanja mora se o tome posavetovati sa svojim lekarom.

Post, na način na koji ga najveći broj vernika praktikuje, ne mora nužno biti i kalorijski siromašniji unos. Naime, post veoma retko dovodi do mršavljenja jer se, iako je ishrana promenjena u smislu izbora namirnica, ishrana ne menja u smislu energetskog unosa. Ponekad, kad se prednost da povećanom unosu proizvoda od žitarica (hleb, peciva, pite sa povrćem...) može dovesti i do povećanja telesne mase. Dakle, post nije dijeta i ne bi ni trebalo da se koristi kao dijeta.

Ljudi koji poste svedoče o tome da post doprinosi i njihovom mentalnom i duhovnom funkcionisanju. Osećaju smirenje, zajedništvo sa bližnjima, milosrđe, kao i mentalnu i telesnu disciplinu. U skladu sa pomenutim, post bi trebalo da doprinese tome da odnosi sa bližnjima budu topliji, kvalitetniji i oslobođeni negativnih aspekata međusobne komunikacije bez obzira da li se ona odnosi na porodične ili poslovne kontakte.

Kako se i ovaj veliki post završava velikim verskim praznikom, treba obratiti pažnju da božićni ručak i drastična promena ishrane u odnosu na period posta, ne nanesu zdravstvene štete.

Šta je to što bi bilo racionalno ponašanje kad je ishrana u pitanju? Valjalo bi postepeno menjati način ishrane uvažavajući činjenicu da je organizmu potrebno neko vreme da se prilagodi na promenu. Ovo vreme potrebno za prilagođavanje je različito od osobe do osobe i zavisi od godina starosti i zdravstvenog stanja, ali postoji za svakoga i iznosi od nekoliko dana do nekoliko nedelja.

Period prilagođavanja će biti olakšan ako se u ishranu postepeno uvode namirnice koje su tokom posta bile isključene iz ishrane. Najbolje je da u prvim danima po okončanju posta dominantna hrana životinjskog porekla budu niskomasni mlečni proizvodi poput mladog sira, jogurta ili kiselog mleka, i posnija mesa - piletina, ćuretina i teletina. Pohovana i pržena hrana nisu dobar izbor nikada, a naročito ne u ovom periodu. Neka meso bude pripremljeno na drugi način, pečeno ili kuvano. Kod jaja treba poštovati princip: ne više od četiri nedeljno.

I dalje u ishrani treba da bude zastupljena dovoljna količina povrća, voća i žitarica kao i tokom posta. Pokušajte takođe da zadržite naviku korišćenja ribe u ishrani, i neka ona na tanjiru bude barem dva puta nedeljno. Osim što će to biti korisno za zdravlje, olakšače i period prilagođavanja na masniju hranu posle višenedeljnog posta.

Naročito je važno da ni količinski ne treba preterivati kada je hrana u pitanju. Truditi se da i na božićnom ručku jedete umereno, a raznovrsno. Tegobe koje često prate neumerenost u jelu, kao što su nadimanje, nadutosti, osećaj prepunjenosti trbuha, pojačani gasovi, pa čak i bolovi u stomaku, osećaj mučnine i povraćanje, mogu pokvariti svaki praznik.

Kako hrana ne služi samo da utoli glad, već i da obezbedi funkcionisanje tela, kako u njegovim osnovnim zahtevima, tako i u situacijama posebnih potreba, i posle završetka posta treba poštovati pomenuta važna pravila koja se odnose na ishranu: redovni obroci i pravilan izbor namirnica. 

Dr Olga Hadžić

specijalista higijene, specijalista psihijatrije

Dom zdravlja Dr Ristić, članica Medigroup

Gestacijski dijabetes kod trudnica

Striktna kontrola - preduslov za zdravu trudnoću

Povećana glikemija pre trudnoće ugrožava i plod i trudnicu, pa je neophodno lečenje pre začeća. Poremećaj tolerancije na glukozu tokom trudnoće je retka, ali ništa manje opasna pojava. Striktna kontrola dijabetesa i dijetetski režim ishrane tokom trudnoće daju dobre rezultate

Neregulisana šećerna bolest u toku trudnoće može nepovoljno da utiče na razvoj i ishod trudnoće kao i na zdravstveno stanje novorođenčeta i majke. Šećerna bolest u trudnoći može da se ispolji u dva oblika: pregestacijski i gestacijski dijabetes. Pregestacijski dijabetes je tip 1 ili tip 2 šećerne bolesti, prisutan i pre začeća. Kad se u toku trudnoće prvi put pojavi poremećaj u podnošljivosti/ toleranciji glukoze ili manifestni oblik šećerne bolesti, tada govorimo o gestacijskom dijabetesu.

 Rizična trudnoća

- „Trudnice  koje imaju pregestacijski dijabetes, sa lošom glikoregulacijom pre začeća i u toku prvog meseca trudnoće, imaju visok rizik od srčanih i neuroloških malformacija (urođenih anomalija) ploda, a i one same su izložene povećanom riziku od pobačaja“ – ističe dr Slađana Drobnjak, endokrinolog Doma zdravlja Dr Ristić. „Zbog toga se savetuje praćenje pre trudnoće i postizanje dobre glikoregulacije pre začeća, sa vrednostima glikemije ujutro, natašte do 5 mmol/l, a dva sata posle ručka do 7 mmol/l. Dobra priprema pre trudnoće i nega u toku trudnoće znatno smanjuje pomenute rizike“.

Pre začeća potrebno je isključiti tablete za lečenje šećerne bolesti tipa 2 i započeti insulinsku terapiju. Vrednosti tromesečnog proseka glukoze u krvi HbA1c pre začeća moraju biti između 6,1 i 7% (najbolje je ispod 6%), jer ukoliko je HbA1c preko 10% četiri puta se povećava rizik od malformacija ploda.

Gestacijski dijabetes je uglavnom prolazno stanje, koje ima tri do pet odsto trudnica,  a najčešće se javlja između 24. i 28. nedelje trudnoće. Dijagnostikuje se kad se prvi put u trudnoći pojavi jutarnja glikemija preko 7 mmol/l ili glikemija bilo kada u toku dana preko 11,1 mmol/l. Češće se dijagnoza postavlja  na osnovu testa opterećenja glukozom (OGTT).

„Gestacijski dijabetes nastaje usled hormonskih i metaboličkih promena u organizmu za vreme trudnoće“ – objašnjava dr Drobnjak: „Rastom posteljice tokom trudnoće, hormoni kao što su progesteron, estrogen, kortizol, prolaktin i humani placentarni laktogen, luče se u sve većim količinama čime sprečavaju delovanje insulina i razvijaju insulinsku  rezistenciju. Da bi se savladala insulinska rezistencija i glukoza prenela iz krvi u ćelije, potrebno je čak četiri puta više insulina. Ukoliko se to ne desi, raste glukoza u krvi koja iz majčine cirkulacije prelazi kroz posteljicu u plod i obrnuto. Međutim, insulin ne može da pređe placentarnu membranu, pa povišena glukoza u plodu izaziva  hiperglikemiju (povišenu glukozu u krvi), koja je opet podražaj za pojačano lučenje insulina ploda. Povišena glukoza u krvi ploda uzrok je pojačanog rasta fetalnih ćelija i razvoja makrosomije (dete veće telesne težine), pa samim tim i komplikacija u trudnoći, pri samom porođaju i nakon njega (pad glukoze u krvi kod neonatusa)“.

Neposredno po postavljanju dijagnoze gestacijskog dijabetesa potrebno je započeti lečenje radi zaštite bebe i majke. Zato je neophodno insistirati na striktnoj kontroli dijabetesa.

Strog režim ishrane

Ako se radi o gestacijskom dijabetesu, većina trudnica dobru glikoregulaciju može da postigne samo sprovođenjem dijetetskog režima ishrane i održavanjem optimalne telesne težine, dok manje od jedne trećine mora da prima insulin u četiri doze do porođaja. Važno je napomenuti da je u trudnoći zabranjeno lečenje dijabetesa tabletama (oralni hipoglikemici).

S druge strane, stroga metabolička kontrola, sa glikemijama nižim od 4,8 mmol/l može da ukaže na prisutne hipoglikemije (snižen šećer u krvi), koje takođe mogu da imaju neželjene posledice – pothranjenost ploda. Bebe rođene sa manjom telesnom težinom od normalne imaju povećan rizik od gojaznosti, dijabetesa i hipertenzije u odraslom životnom dobu.

Posle porođaja kod većine žena sa gestacijskim dijabetesom, metabolizam ugljenih hidrata i vrednosti glikemije se normalizuju.  „Svima njima se savetuje da i u periodu posle porođaja povremeno kontrolišu glikemiju, a da 6 do 12 nedelja posle porođaja urade test opterećenja glukozom (OGTT sa 75 gr glukoze)“, napominje dr Slađana Drobnjak. Naime, pokazalo se da 30 odsto žena, koje su imale gestacijski dijabetes imaju sklonost ka dijabetesu,  kasnije u životu, što se može sprečiti ili odložiti održavanjem optimalne telesne težine, odnosno usvajanjem zdravog načina života i povećanjem fizičke aktivnosti.

                                                                                         

Ko spada u rizičnu grupu?

Od gestacijskog dijabetesa mogu da obole: trudnice starije od 25. godina, gojazne (BMI preko 30), a rizicima doprinose i porodična anamneza za dijabetes, dijabetes u prethodnim trudnoćama, beba teža od četiri kilograma, smrt ili anomalija bebe u prethodnoj trudnoći, povišen krvni pritisak pre trudnoće. Istovremeno, žene koje su već imale gestacijski dijabetes, ukoliko planiraju sledeću trudnoću, moraju ponoviti OGTT  pre začeća, na početku i između 24. i 28. nedelje trudnoće.

Idealne brojke

Glikemija tokom trudnoće mora da bude u sledećim granicama: pre obroka manja od 5,3 mmol/L, jedan sat nakon obroka manja od 7,8 mmol/L, a dva sata nakon obroka manja od 6,7 mmol/L, kao i HbA1c manji od 6%.